Latrodektizam

Trovanje paukovim otrovom naziva se araneizam. Na svetu postoji veći broj opasno otrovnih vrsta, ali više pažnje je posvećeno proučavanju otrova crne udovice Latrodectus spp. kao grupe vrsta koje zadaju najviše glavobolje i običnim ljudima i doktorima širom sveta. Trovanje otrovom ovog pauka naziva se latrodektizam. Iako se epidemiologija ujeda razlikuje u pojedinim delovima sveta i postoji očigledna razlika u otrovnosti pojedinih vrsta, klinička slika ujeda je skoro jedinstvena, tako da možemo reći da je latrodektizam kosmopolitski problem.

Paukovi tzv. crne udovice nisu veliki. Prosečna veličina tela ženke iznosi svega oko 15mm, dok je mužjak značajno manji, odnosno samo oko 5mm. Iako se smatra da je za probleme odgovorna samo ženka, oboje su otrovni, ali usni aparat mužjaka je veoma slab i ne može da probije kožu čoveka pa zato nije opasan. Stomak im je krugao, a boja može da varira od sive do crne. Na abdomenu se nalaze i karakteristične šare, koje variraju po obliku, veličini i boji. Najkarakterističnija je šara sa donje strane stomaka vrste Latrodectus mactans koja je u obliku crvenog peščanog sata.

Latrodectus mactans - crna udovica sa prepoznatljivim peščanim satom sa donje strane stomaka (severno-američka vrsta)

Pauk gradi mrežu nepravilnog oblika u travnatoj vegetaciji, mada se može naci i u žitu (ili sličnim poljoprivrednim kulturama), zatim ispod kamenja, u rupama starih zidina i na sličnim mestima. Svoju mrežu i sklonište retko napušta, tako da je verovatnoća susreta sa njom veoma mala, osim ako je sami ne tražite ili se ponašate avanturistički.

Ime „crna udovica“ ušlo je u sve jezike sveta i ustalilo se u upotrebi za sve vrste ovog roda tek krajem XX veka, mada potiče iz Severne Amerike i vezano je za vrstu Latrodectus mactans. Do tada su ovi paukovi, u zavisnosti od vrste i regiona sveta u kojem se nalaze, imali različita lokalna imena. Samo ime je vezano za verovanje da ženka ubija mužjaka posle parenja, medjutim to se ipak dešava retko, u situacijama kada je ženka jako gladna ili je parenje trajalo jako dugo.

I dok se u Americi bore sa vrstom Latrodectus mactans, u Evropi je više pažnje bilo posvećeno pauku Latrodectus tredecimguttatus (crna udovica sa crvenim pegama na stomaku), mediteranska crna udovica, jer su se javljale epidemije njenog ujeda u prošlom i pretprošlom veku. Veliki broj ujeda uglavnom su bili zabeleženi u Italiji, Španiji, Istri i Dalmaciji. To se obično dešavalo u letnjim mesecima kada su bili intenzivni poljoprivredni radovi, pogotovo žetva pšenice ili berba groždja, a sve se sprovodilo ručno, bez mehanizacije, pa je kontakt sa ovom životinjom bio češći. Poslednje velike epidemije ujeda u Evropi (kako stoji u knjizi Zvonimira Maretića „Otrovni pauci“) desile su se bas u staroj Jugoslaviji sedamdesetih godina u Trebinju i 1984 godine u Dalmaciji.

Latrodectus tredecimguttatus - crna udovica (evropska vrsta)

Klinička slika koja se javlja posle ujeda zavisi od količine ubrizganog otrova, lokalizacije mesta ujeda, opšteg zdavstvenog stanje pacijenta, starosti i jačine imuniteta. Pošto predstavlja nervni otrov, ne deluje samo na jedan tip organa, nego na ceo organizam. U slučajevima kada je broj ujeda veliki, mesto ujeda dobro prokrvljeno i inervisano, kao što je recimo lice, a pacijent u lošem zdravstvenom stanju (stare osobe ili deca), situacija je veoma ozbiljna. U svim drugim slučajevima, opasnost od ovog pauka je više umišljena nego stvarna. Pošto se otrov širi veoma brzo, nikakva prva pomoć ili lečenje samog mesta ujeda neće pomoći, samo može da odmogne pogotovo ako je nepravilno uradjena i da dovede do sekundarne infekcije, tzv zagadjivanja rane.

Prvi simptomi koji se javljaju samo 10min do sat vremena posle ujeda su lokalni bol, koji se širi prateći širenje otrova uz pojavu šoka i ponekad oticanje mesta ujeda. Zatim se pojavljuju različiti simptomi, koje ustvari zavise od stanja organizma samog pacijenta. Poslednji stadijum je praćen znojenjem, hipertenzijom (povećanje krvnog pritiska), trzajima muskulature, tahikardijom i oštećenjem bubrega. Tipično stanje skoro kod svih pacijenata je i strah od smrti.

Interesantno je da povećanje fizičkog napora, kao što je intenzivno trčanje ili vožnja bicikla u takvom stanju, smanjuje bol i delovanje otrova zbog lučenja glukokortikoida, dok opuštanje i nekretanje pojačava simptome. Bolesnici koji su trčali do bolnice ili vozili bicikl, bili su u boljem stanju od onih koji su ležali u krevetu. To su primetili i lekari kao i iscelitelji još dok nije postojalo naučno objašnjenje za tu pojavu, pa je intenzivna igra preporučivana kao lek (pogledati tekst Tarantizam).Trajanje bolesti zavisi od više faktora, obično iznosi 1 do 21 dan, mada se navodi da je prosek oko 6 dana. Pacijen se obično leči uzimanjem kalcijuma, mišićnim relaksantima ili serumom protivotrova.

Što se tiče narodne medicine, kroz literaturu se provlače različite metode koje se primenjuju na celom Mediteranu. Uglavnom su vezane za muziku i ples i najbolje su opisane u Italiji i Španiji. Na prostorima Dalmacije razvile su se takodje posebne tehnike lečenja latrodektizma koje su tokom godina prelazile polako u rituale. Jedan takav ritual lečenja je zabeležen u mestu Kukuljani, gde je bolesnika vezanog konopcima moralo da ljulja 9 imenjaka 9 dana, po par sati naravno.

Serum protivotrova počeo je da se proizvodi još 1936 god. u SAD, a na našim prostorima od 1951 god. po recepturi hrvatskog naučnika Zvonimira Maretića, i pacijenti koji ga prime u kombinaciji sa K, brzo se oporavljaju. Medjutim, kako je opadala potražnja za njim, jer je sve manje bilo zabeleženih ujeda, sa proizvodnjom seruma se prestalo jos u 60tm godinama proslog veka. Danas se redovno proizvodi samo u Americi, Južnoj Africi i Australiji, jer je neophodan i možda u Italiji ali podatak nije proveren.

U većini slučajeva i bez seruma prognoza za ujedenog je dobra, mada su u Dalmaciji, Italiji, Rusiji, Africi i Australiji zabeleženi i smrtni slučajevi. Žrtve su uglavnom bila deca i žeteoci, ili nesrećnici koji su primili više ujeda odjednom. Uvodjenjem mehanizacije i insekticida u poljoprivredu, promena načina života, kao i proizvodnja seruma, smanjili su opasnost na minimum.

Otrov crne udovice, pošto je proteinske prirode, ima jake antigene osobine, što znači da može da izazove alergijsku reakciju. To je inače osobina svih otrova paukova, bez obzira da li su opasni za čoveka ili ne. Jačina alergijske reakcije, takodje zavisi od samog organizma.

Na teritoriji Srbije crna udovica još uvek nije zabeležena, ali ne znači da je nema. Nadjena je i u severnim evropskim zemljama, gde je unešena sa tovarima voća, a prezimela je u kokonu, u toplim zgradama. Postoje usmena pripovedanja o ujedima na Kosovu i u Pomoravlju iz 1965, ali bez zvanične dokumentacije. Naučnici o njoj ne govore kao o nekoj agresivnoj vrsti, nego naglašavaju da ujeda samo kad se oseti krajnje ugrožena.

Naravoučenije: nemojte je dirati.